Metodika nastave latinskog jezika
Latinski jezik nije govorni jezik. To je njegova specifičnost koja odvaja učenje latinskog jezika od drugih stranih jezika. Svakome je jasno zašto treba učiti engleski, ruski, nemački ili kineski, svako vidi kakvu korist znanje tih jezika donosi, ali korisnost latinskog jezika već generacije đaka dovode u pitanje.
Ovakva se pitanja uvek čuju na časovima latinskog jezika. Čim nastavnik kaže da treba učiti latinski jezik, odmah se čuje u horu: “Zašto učimo latinski? Kome je latinski uopšte potreban? A zašto mi moramo učiti latinski?”, sa onim ružnim dodatkom “kad je to mrtav jezik.” Metodika nastave latinskog jezika trebalo bi da nam pruži odgovore na ova pitanja, ili bar sugeriše način na koji treba da se postavimo kad ta pitanja uslede.
Međutim, metodika nastave uopšte kaska za našim vremenom, a to se posebno odnosi na nastavu latinskog jezika. U knjizi objavljenoj pre 20 godina (Bojana Šijački-Manević, Metodika nastave latinskog jezika, ZUNS Beograd 1998.) nude se sledeća rešenja:
Pre svega, mora se istaći uska povezanost latinskog jezika i svih romanskih jezika, ili nekog drugog indoevropskog jezika koji učenici uče kao strani jezik.
Da bi učenici osetili duh i karakter naroda čiji će jezik proučavati, svakako je potrebno prve časove što više posvetiti rimskom mentalitetu i kulturnoj tradiciji rimskog naroda koja obuhvata kako materijalnu, tako i duhovnu sferu.
Uvek kad je to moguće, treba insistirati na poređenjima latinskog jezika sa jezicima koje učenici uče, posebno sa maternjim jezikom. Insistiranjem na stalnom poređenju između ovih jezika opšta gramatička znanja biće trajno utvrđena i usvojena.
Kad god je to moguće u nastavi treba koristiti induktivni metod pri kome učenici na osnovu datih primera sami dolaze do određenih gramatičkih pravila.
Učenike svakako ne treba prisiljavati da uče napamet određen broj stihova ili redova proznog teksta već ih treba dovesti do toga da sami osete lepotu i ritam određenog teksta koji će ih svojim atraktivnim sadržajem privući, tako da po svojoj volji tekst nauče napamet.
Pokušaji da se u latinski jezik uvede konverzacija uglavnom brzo propadaju i postaju žalosni, nategnuti, često i komični pokušaji koji se spotiču na nedostatku modernih termina svakodnevnog života u kome živimo.
Osim prevođenja rečenica sa latinskog, neobično su korisni i kratki prevodi rečenica na latinski jezik. Oni su svakako najsigurniji i najefikasniji način provere aktivnog znanja, stepena razumevanja i usvojenosti gradiva. Ovi prevodi su obično za učenike interesantni jer liče na samostalno rešavanje i savladavanje nekog problema. Mogu da se rade i uz učešće celog odeljenja.
Ocena nikad ne sme da bude krajnji cilj kome učenik teži.
Način učenja reči treba prepustiti učeniku i pri tome vrednovati samo rezultat, a to je znanje reči. Svaki učenik će vremenom, sam ili uz pomoć nastavnika, pronaći način učenja reči koji mu najviše odgovara.
